Rođendani starih ljudi nalikuju na rođendane male djece. Ne rade se zbog slavljenika, već zbog onih drugih. Kad joj je kćer slavila deseti rođendan, Vesna se sakrila u kuhinji i s drugim roditeljima otvorila bocu vina. Na očev osamdeseti rođendan isto je završila u kuhinji. Kuća se nije nimalo promijenila od njenog djetinjstva. Na frižideru su se isticali magneti koje je Vesna donijela kad je još tu raspakiravala kofere, a kuhinjski ormari bili su tek za nijansu žući. Nije se promijenila ni njena majka. Čim su gosti otišli, skočila je na noge i počela sklanjati posuđe.
„Pusti, ja ću“, rekla je Vesna. Majka je odmahnula rukom.
„To ću ja začas“, rekla je i nastavila kupiti tanjure s ostacima rođendanske torte.
„Jesi li nazvala onog majstora šta sam ti rekla?“ upitala je Vesna.
„Ma šta ću ga zvat, ovako se zabavim.“ Majka iscijedi deterdžent na spužvu za pranje. Vesna uzdahne. Obećala je samoj sebi da se ovog puta neće posvađati.
„Majko“, rekla je polako, „nema smisla imat perilicu u kući ako je nećeš koristit. Samo nazovi čovika da se dogovorite.“
„Nazvat ću ga.“
Vesna priđe sudoperu. „Pusti bar da ti pomognem.“ Majčino negodovanje popelo se na višu frekvenciju, kao alarm koji se aktivirao kad joj je Vesna pokušala oteti jedan od tanjura.
„Ne triba, meni je to lakše“, rekla je majka. „Navikla sam.“
„Navikla si patit“, rekla je Vesna. „Kako ti je ono kolino?“
„Kad te boli, znači da si živ.“
„To ne znači da ti ne može bit bolje“, rekla je Vesna. „Je l’ te puno boli?“
„Ja mogu puno istrpit.“
„Nije poanta u trpljenju. Jesi li barem popila nešto za bolove?“
Majka trzne glavom. „Šta će mi te tablete, to je čista kemija.“
Vesna duboko udahne i izdahne. „Majko, nije dobro trpit kroničnu bol. Nije da ćeš dobit medalju za hrabrost.“
„Ne triba meni ništa“, kaže majka. Vesna ušuti.
Pogled joj je pao na oca. Otkako je doživio moždani, često bi zaboravljala da je on uopće u sobi. Kasnije bi je pekla savjest. Kao da joj je otac već mrtav, stopio se s namještajem i služio istoj svrsi kao stare fotografije na zidu. Da je podsjete na prošlost. Ponekad bi joj se činilo kao da je i otac zaboravio da još nije mrtav. Prenuo bi se – iz čega? Iz sna, iz smrti? – i na tren bi mu u očima bljesnula lucidnost. A onda bi se ugasila jednako brzo, kao vlak na koji je zakasnio za svega nekoliko trenutaka.
„Šta kažeš da odemo u kino? Ti i ja. Nać ćemo neki film koji će se tebi svidit. Kakve filmove ti ono voliš?“ upitala je Vesna. Majka ju je zgroženo pogledala.
„Stara sam ti ja za to, ćerce. Dobra mi je i televizija. Znaš da ti je daljinski ionako uvik bija u oca. Ko je smija pribacit.“ Vesna stisne usne.
„Dobro, nećeš u kino, ne moraš. Oćemo u šetnju? U kazalište?“ Majka zastane, a onda nastavi slagati posuđe.
„Nemam ti ja volje za to“, rekla je.
„A za šta imaš volje? Za prat pjate? Za brinit se o njemu?“ pogled joj pobjegne prema ocu.
„A ko će ako neću ja?“ upita majka.
„Rekla sam ti, nać ćemo neku ženu...“ Majka se podsmjehne.
„Lako je s nekim samo živit. Triba s njim i umrit.“
„Ne tribaš zato umrit dok si još živa“, kaže Vesna.
„Di mi je zet?“ upitala je majka.
„Nemam pojma, ko ga vidi. Biće radi. Uvik radi“, kaže Vesna i pogleda na sat. Majka lagano kimne.
„To je tako. Reci mu da se i on malo odmori.“
„I on, misliš, za razliku od mene?“ Vesna povisi glas. Majka uzdahne.
„Nisam tako mislila. Znam ja da ni tebi nije lako.“
„Kako nije, meni je najlipše“, kaže Vesna. „Posebno kad imam muža koji je tako radišan.“
Majka ušuti.
„Di je Lea?“ upita malo kasnije.
„U školi.“
„Dobro je ona dite, a i vridno.“ Vesni se učini da je to prvi put otkako je došla da se majka iskreno nasmiješila.
„Je, na ćaću“, otpovrne.
Vesni se ne odlazi, ali joj se i ne ostaje. Sjedi u kaputu s torbom prebačenom preko ramena. U niskom startu. Zašto, ni sama ne zna. Uvijek bi joj se plakalo nakon posjeta njima. Bila je to neka neodređena tuga, nakupljena tijekom godina. Plakalo joj se jer su stari, a još više od toga, jer joj se ponekad činilo kao da samo čekaju. Čekaju smrt. A ona je čekala život. Čekala je tu jednu rečenicu, rečenicu kojom bi joj majka zahvalila. Što se trudi, što je tog dana ranije izašla s posla, što je sinoć pekla tortu do dva sata ujutro. Što je organizirala proslavu. Ali majka je šutjela.
„Majko“, zaustila je, „jesi li ti sritna?“ Majka prestane prati tanjure. Uhvati se objema rukama za radnu plohu i pogne glavu. To je trajalo samo trenutak, ali Vesna je znala. Znala je. Trenutak je prošao i majka se okrenula prema njoj.
„Ko je danas sritan?“ rekla je. „Kako je drugima, ne mogu se žalit.“
Vesna osjeti kako u njoj raste nemir. Prijetio je da eksplodira posred njihove male, mirne kuhinje. Kuhinje umirućih ljudi.
„Moram ić“, rekla je. Cijelo tijelo joj je bridjelo. Nije bila sigurna je li se porezala na prošlost ili budućnost. Majka kimne. Obriše ruke i izvadi ostatak torte.
„Okinit ću ti komad“, rekla je.
„Neću, fala“, Vesna ustane.
„Samo komadić, za Leu, znaš da ona to voli.“
„Ma ne triba, rekla sam ti već da neću.“ Vesna se približi vratima.
„Dobro, neću te ja sad nagovarat. Samo kažem, šta ćemo nas dvoje s toliko spize...“
„Baci je ća, nisam ti ja kanta za smeće! Koliko puta ti moram reć?“ plane Vesna i uhvati kvaku.
„Ajme tebe, šta se sad dereš, lipo sam te pitala. Ako nećeš, nećeš. Tako reci.“
„Pa i rekla sam tako.“
„Dobro, ti znaš najbolje“, majka uzdahne.
„Ne“, šapnula je Vesna, „Ne znam.“
Doviknula je ocu pozdrav. Nije se ni pomaknuo. Pitala se je li je čuo, a onda je zaključila da je zapravo svejedno. Čim je izašla, zažalila je. Zažalila je sve svoje riječi, svaku rečenicu koju je izgovorila otkako je kročila kroz njihova vrata. Došlo joj je da se vrati natrag i ispriča, ali ipak je odustala. Kao i svakog puta, zakopčala je jaknu i nastavila dalje osjećajući se kao da su joj se magneti s majčina hladnjaka zalijepili za želudac. Kući ju je dočekao nered. Mačka je razbacala pijesak posvuda oko svoje kutije. Vesna opsuje sebi u bradu, a onda dohvati metlu, još obučena.
„Baš sam to mislila pokupit“, brzo je rekla Lea kad ju je ugledala.
„Ma neka, nema veze“, rekla je Vesna. Čistila je gotovo agresivno, kao da pijeskom želi upiti vlastiti nemir.
„Nije mi problem, to je moja mačka“, Lea je bila uporna.
„To ću ja začas“, rekla je Vesna, a onda je ispustila metlu kao da se opekla. Čula je majčine riječi iz vlastitih usta.
„Ajde, evo ti, kad si već navalila“, rekla je Lei i otišla u sobu.
Skinula je naočale i uhvatila se za vrh nosa. Glavobolja je pulsirala kao da joj u glavi netko svira bubnjeve. Stvarno bi trebala otići kod okulista. U posljednje vrijeme, sve češće je morala skidati naočale za blizinu i škiljiti da bolje vidi. Je li vrijedno trpjeti glavobolju kako sebi ne bi morala priznati da stari?
Pogledala je na mobitel. Marko se nije javio iako mu je radno vrijeme odavno završilo. Nije željela razmišljati gdje je. Kakvo dobro bi joj to donijelo? Kako je drugima, ne mogu se žalit. Ustala je i počela peglati njegove košulje. Nije ga mogla pustiti da u svijet ide izgužvan. Što bi ljudi rekli? U glavi su joj odzvanjale majčine riječi: Lako je s nekim samo živit. Triba s njim i umrit. Ponekad joj se umiranje ipak činilo lakšim.
Volim kratke priče s puno dijaloga, i to Mije veliki plus u ovoj priči. Još da se malo zakočilo s patetikom i da ne djeluje kao nedovršena skica. Naravno, i likovi i njihovi problemi su prilično bljutavi.