Večernji List - najnovije vijesti iz Hrvatske, svijeta, sporta, showbiza i lifestyle
Naslovnica Kultura Kratka priča “Ranko Marinković”

Lizikina muka

Aleksandra Starčević rođena je 1970. u Virovitici, magistra je novinarstva (Fakultet političkih znanosti u Zagrebu). Izdavačka kuća Profil objavila joj je roman "Svi ste u knjizi" (2005). Krajem 2008. godine osniva Promocije Starčević d.o.o., tvrtku za promidžbu, koja se bavi i izdavačkom djelatnošću.
08. prosinca 2021. u 20:04 0 komentara 354 prikaza

Kada je Lizika čula što joj je kći napravila, izletjela je van kao da ju je vruća voda ošurila. Onda se brzo vratila po bedastu curu pa je za ruku izvukla na dvorište.

Sada je s njom gotovo trčala do kuće sa zelenom ogradom, dosta udaljene od njihove, na brežuljku punom jaglaca.

– Sretan Uskrs – rekla je Jagica otvarajući im vrata.

– Ma nismo mi došle zbog Uskrsa, Jaga moja – počela je žalopojno Lizika ulazeći s kćeri u skromnu drvenu kuću – nema nama Uskrsa denes. Mi smo gotove!

– Kaj govoriš? No, sedite si za stol, imam finih kolača, orehnjaču sam jučer umesila, orehi su moji. Nu, dojdite, sedi se, Lizika, sedi se, mala – zove ih Jaga sebi za puni stol.

– A gde su tvoji, muž, sin? – pita Lizika sve okrećući vratom ne bi li ih ulovila negdje oštrim okom.

– A gde bi bili, u crkvi, odnesli su košaru s jajcima i šunkom na blagoslov, pa se budu skoro vrnuli.

– Ja nisem mogla, noga me boli – govori Jaga trljajući rukama koljeno preko debele suknje.

– A kaj je s vami? – pita ih opet zabrinuto.

– Mi se više u hižu ne vraćamo. Bude nas Martin obadve rukama zadavil – izvještava Lizika susjedu, a kći Marica potvrđuje kimajući glavom na kojoj strše velike uplašene oči.

– Vidiš, Marica je noseća, a ženika nema!

Jagica se križa i sad nudi Maricu orehnjačom koju ona bojažljivo uzima.

– Pa ko je otec deteta? – pita znatiželjno.

Marica šuti, a Lizika širi nemoćno ruke: – Neće povedati, kaže da se boji da ga Martin ne ubije s puškom. Kaže da je taj brezobraznik kazal da se neće ženit.

– I kaj ćete sad?

– Ostajemo ovde – zaključi Lizika.

– Kak misliš ostajete ovde? Možete vi tu biti neko vreme, al' Martin vas bude našel.

– Da, al' do tada vi budete svog magarca pameti dozvali – na te riječi svoje majke Marica se prestraši.

– Kaj? – usklikne Jagica.

– Kaj? – zavapi Marica.

– E, pa kaj. Vi ste možda mislili da je Lizika šašava, da ja ne mrem zbrojiti dva i dva, pa sam ja morti slepa kod zdravih očiju – unosi se Lizika u lice prvo Marici, a potom i Jagici, koje se odmiču u nevjerici.

– Kaj govorite, mama – sad je i Marica digla glas.

– Kaj govorim? Pa ja sam ti mater, ja znam kaj ćeš delat i prije nego ti sama znaš. Znam ja gdo je otec deteta, vidjela sam ja njega na večer kak' se muva oko naše hiže, a ti otvaraš prozor svoje sobe, kaj sam ja blesava? – strelja Maricu pogledom, a ona od straha ispusti orehnjaču u krilo.

– Da? A kakve to, molim lepo, sve ima veze s menom? – pita Jaga.

– Kakve? Pa ti si majka tog brezobraznika!

– Koga?!

– Oca deteta!

– Čuj, Lizika, nemoj vređat.

– Da, da, tvoj sin je taj čuveni neženja! Kaj ti misliš da sam ja oduševljena š njim i s vami?! Stol je danas puni, vidim spekla si i kiflice sa sirom i kruh s grožđicama, vinčeko je rumeno, ali da vi baš tak imate kad god hoćete, e to ne. Skromna je ova kuća.

– A tvoja je pak palača – ruga se Jagica.

– Nije palača, ali smo bolje stojeći. I vi trebali biti sretni kaj moja Marica vaša sneha treba biti.

– Ja protiv Marice niš nemam, al kak da ja znam da je moj sin otec deteta. Ko to nami more potvrditi, ha?! – sad se i Jagica na noge postavila.

– Pa pitaj sina, sad kad dojde! – odgovori Lizika, skoro u isti tren kad su ušli mladi Dragec i brkati Joža na vrata. Kad je vidio skup u kuhinji, Dragecu je košara s jajima i šunkom pala na pod.

Otac ga je svojom kapom, koju je držao u ruci, ovlaš klepio po glavi.

– Bedak jedan, kaj delaš?!

– Niš, niš – veli Dragec uzimajući košaru i pozdravljajući gošće.

– Kaj ste vi za Uskrs došle? – pita Joža sjedajući za stol.

– Je, sretan Uskrs! – kaže Lizika, a za njom ponovi Marica.

– Ali, ima još nekaj – dometne Jagica gledajući Drageca koji je pognuo glavu dok reže veliku kuhanu šunku.

– Marica je noseća s vašim sinom, a on se neće ženit! – ispali Lizika, a Dragecu nož poleti na prst koji zareže, krv skoro na šunki završi.

Jagica vrisne i brzo mu krpu na prst nabije te ga vodi do lavora da mu ranu ispere.

Joža je zanijemio u čudu, široko otvorenih ustiju, a Lizika ga gleda ravno u oči.

– Reči im, Dragec, reči im da ti nisi otec deteta, da ti s tim nemaš niš – ohrabruje Jagica sina dok mu briše prst, sada čistom krpom koju je izvukla iz ladice.

– Zapravo, ja jesam otec – prizna skrušeno Dragec pa nastavi – al ne bi se štel ženit. Di bumo živeli, tu? Pa tu nema mesta? Nema mesta ni kod Marice! Kakav bi to život bil, s vama starcima na vratu svaki dan?!

– Kuš! – viknu Joža napokon se pribravši.

– Imam staru staju, koju više ne koristim, na Bregi, tu do nas, to je ostalo od jape, od stare hiže. Tu budete bili, budemo je sredili, daske bumo promenili i krov! – govori Joža okupljenima, a oni svi pokazuju zainteresiranost za ovu Jožinu ideju, pa čak i Dragecu nije mrska.

– To nije loše, ali ja bi bil svoj gazda, želim svoju zemlju! – sad je Dragec počeo dizati svoj glas sve više.

– Dobil je buš, od nas! Dat ću ti ja svoju zemlju koju mi je otec dao za miraz, i šumu, tu u jarku. Dat ćemo i kravu, a za svinje i kokoši ne brini se, sve budete imali.

– Budem ja dala svoje vezene krpe i ručnik, postelinu, jastuke od finog perja – sad se i Jagica nadmeće u darovanju mladog para.

– Tak je! Stvar je rešena, sad može i moj Martin dojti, nema više straha – veseli se Lizika – nema više moje muke!

Svi se smješkaju i počinju polako uzimati hranu sa stola i jesti. Kucaju se kuhanim pisanicama, jajima kuhanima u ljusci luka kako bi dobila lijepu čokoladno crvenkastu boju, pa ih ljušte i jedu sa šunkom. Joža toči vino, jede se i mladi luk.

Jedino Marica šuti i još uvijek ništa ne jede, čak je i onu krišku orehnjače vratila na stol.

Tek nakon nekog vremena graje i veselja, Lizika pogleda u tužnu Maricu.

– Pa kaj je, Marica, kaj nisi sretna? Sve smo rešili – pita je Lizika.

– Kaj je, reči kaj misliš? – sad je i Dragec pita.

– No, sneha, kaj te muči? – pita gazda Joža. A Jagica dodaje: – A kaj bi joj falilo, valjda joj je mučnina, kaj je noseća.

Marica ih sve pogleda pa ustane:

– Dragec nije otec mog djeteta, to je Štef. On je otišel u grad, dobil je posel i, kad se snađe, najde stan za nas, ja bum išla s njim. Ne budem ostala na selu, budem u gradu našla posel, kad porodiljno projde.

I s Dragecom sam prekinula prije četiri meseca, a dete ima tri meseca, tak da on otec ne more bit! – uzvikne Marica i izleti iz kuće, ostavljajući zapanjenu družbu ustiju još punu hrane, i bezbroj riječi koju nisu uspjeli izgovoriti. •

Aleksandra Starčević rođena je 1970. u Virovitici, magistra je novinarstva (Fakultet političkih znanosti u Zagrebu). Izdavačka kuća Profil objavila joj je roman "Svi ste u knjizi" (2005). Krajem 2008. godine osniva Promocije Starčević d.o.o., tvrtku za promidžbu, koja se bavi i izdavačkom djelatnošću.

tužne priče glumaca
Imali su slavu i novac, a zbog loših odluka završili su na prosjačkom štapu, neki i ispred pučke kuhinje
američki nosač zrakoplova USS Carl Vinson
OZLIJEĐENO SEDAM OSOBA
Drama u Južnom kineskom moru: Američki F-35 srušio se na nosač aviona, pilot se katapultirao
Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.