U studenom 2003. doselio sam se na šesnaesti kat jednoga od Jelinekovih tornjeva, na rubu prašume koja će, godinama kasnije, biti preuređena u park s jezerom. Prirodom posla kojim sam se bavio, a pomalo i zbog načina na koji se tim poslom bavim, većina je susjeda o meni znala mnogo više nego što ću ja ikada o njima saznati. Po načinu na koji su mi se obraćali, ili na koji mi se nisu obraćali, stvarao sam u sebi pretpostavke o tome što ti ljudi o meni i mom pisanju, a pogotovu o mom društvenom angažmanu, zapravo misle. Pa kad bi netko bio srdačan i prisan, kad bi me u oči gledao pri susretu na stubištu, pomislio bih da je to neki istomišljenik. A kad bi netko, obično je to bila neka neboderska gospođa, samo promrsila pozdrav, spuštala pogled i brzo šmugnula negdje u stranu, jeza me je hvatala od onog što o meni i mom pisanju misli. Iskreno govoreći, plašio sam se, nisam želio probleme, htio sam ostati nevidljiv.
Ove jeseni susjed Aco objavio je preko posrednika da više ne može sakupljati moju poštu. Objavio je to na način sasvim nekarakterističan: kaže, novi je poštar takav da je s njime u konstantnom nesporazumu. Led me je podišao oko srca, jer sam znao da to ne može biti istina
Otvori KEKS Pay
