Znate li di je Opuzen? Ja nisam zna di je točno, ili barem nisam obraća pažnju na njega. Nije za ovu priču bitno da li se nevjerojatna dobrota tamošnjih radnika benzinske i neretljanskog majstora dogodila autoru teksta, čitatelju ovih redaka ili nekom trećem, al jest, dogodila se i mislim da svi ka i autor ovog teksta je trebaju pročitati napisanu u prvom licu. Jer, nikad ne znate kad ćete i di ćete ili di ćemo svi mi naići na dobre ljude. - Upeka je zvizdan u nedilju. Triba s Korčule potegnut 300 i kusur kilometara, a već na trajektu za Orebić pišti i pokazuje da nešto ne valja s “letrikom” u autu.
- Vozi brate i ne staj nigdi. Samo piči… - ohrabrija me telefonom moj iz mista taman da s manje grča u želucu odvozim serpentine po Orebiću. Proša sam i Pelješki most i taman zaboravia na akomulator šta me gleda s displaya, kad odjednom opet zapišti i piše: Slab pritisak u desnoj prednjoj gumi i to tik uz benzinsku. Sta, uzdaha, pa iša ipak pitat zna li ko Čovika. Jer, nedilja je, izbori su, nema nikog, a ni ja ne znam di sam. - Skužajte znam da vam je gužva, nisam ni vidija koje je ovo misto, jel znate… - pitam radnika na benzinskoj preko glave Nijemca koji čeka kusur od 10 centi ni tren ne badivajući da me radnik vidija blidog od brige i da želi čuti što me muči. I dok Nijemcu vraća 20 centi i on njemu govori da je u redu, radnik odmah pita kolegicu zna li ona ikoga ko bi mi prominija gumu u nedilju. Dolazi treći. On zna dvojicu, zove ih telefonom. Javlja se Čovik.
- Na ručku sam, al kad te tako stislo…Eto me. Triba mi uru do tebe jer nisam u mistu. Samo da poidem i pitam kolegu ima li gumu bar polovnu. Šokiran i posramljen sam dobrotom ljudi na pumpi, lokalnim majstorom. A onda šok na entu. Dolazi radnica i pita me koji mi je profil gume i da će mi ona dati svoju polovnu pa kad opet putem Korčule odem da joj donesen istu. Pitam je šali li se. Kunem se, nije se šalila. Nije bija isti profil gume, al ona je profil Čovika, baš Čovika koji te posrami za svaku tvoju sebičnost. I u trenu zbog te dobrote zaboraviš šta te muči. I stigne meštar s kolegom. Pogleda, ode po dizalicu i gumu, promini je pogleda i struju, a i još ponešto po autu, da savjet i ruku. Ostavlja me u čudu prvi put. Jer, neugodno mu je jer ga želim nagraditi. U nedilju je poša s ručka, dovea je kolegu, odradija, pomoga i njemu je neugodno? Šokiran dobrotom odlazim. Dolazim na autocestu u mislima ne o gumi, letriki, nego o životnim vridnostima. O tome kako život nije sjaj reflektora, karijera, moć, već da je sve na izboru oćeš li biti Čovik ili ne. I ubrzo misli mi u vožnji prekine opet pištanje. Ovaj put je mobitel. Majstor je. Čovik.
"Brate javi se kad dodjes u Zadar da si sretno stigao. Hvala", Nemam slova za napisat kako sam se zahvalno osića još i na tu brigu. Osta sam bez teksta! Svaka rič je nepotrebna osim hvala. Hvala!
Otvori KEKS Pay
