Dvoje kada se rastaju, glavno je pitanje krivnje. U zakonu i u životu pred sudovima, istina, postoji mogućnost sporazumne rastave. Ali to je samo za javnost. U životu, pa u književnosti i na filmu, mora postojati krivac.
Znam to, jer sam se rastajao – srećom nikad pred državom i sucem – i jer sam bio dijete rastavljenih roditelja. U toj priči, koja bi se cijeli život mogla dopričavati, poznata mi je izvanredno dobro majčina perspektiva. Nešto zamagljenija ostala je moja vlastita perspektiva. A zapravo nikada ništa nisam saznao o očevoj perspektivi. Otac je u toj rastavi bio kriv, i na toj njegovoj krivnji počivao je svemir. Da je bilo moguće raspitati se o njegovoj perspektivi, a nije bilo jer smo cijeloga života ostali zatvoreni jedan prema drugome, svemir bi se, pretpostavljam, urušio.
JUNAK NAŠEG DOBA
