A onda mu je sinulo.
Otvorio je vrata i ušao. Za pultom je stajao čovjek srednjeg rasta, srednjih godina, u nekom neodređenom radnom odijelu. Spustio je na pult knjigu koju je do tada držao u rukama, pažljivo je stavio listić na mjesto gdje je prestao čitati, sklopio knjigu, sklonio je ustranu, sumnjičavo ga pogledao i, podignuvši malo obrve, bezbojno ga zapitao:
– Kako vam možemo pomoći?
– Ovo je Ured za izgubljene i nađene stvari? – upitao ga je On bacivši pogled na police iza Službenikovih leđa.
Bilo je tu mnoštvo starih i novih kišobrana, raznobojnih kapa i šešira, kaputa i kišnih ogrtača, različitih vrsta cipela, muških i ženskih, desetak mobitela, nekoliko aktovki. Činilo mu se da vidi i dva staklena terarija, jedan s velikim kosmatim paukom i jedan s omanjim pitonom, dva kalašnjikova i jednu snajpersku pušku. Uza zid su stajala dva bicikla, jedan s probušenim gumama i jedan bez. U vitrini na pultu bilo je nekoliko satova, naočala i jedno umjetno zubalo sa zlatnim zubom.
– Jest. Ovo je Ured za izgubljene i nađene stvari – rekao mu je Službenik. – Što ste izgubili?
– Živce – rekao mu je On.
– Nije nam nitko donio nikakve živce – odgovorio mu je Službenik, uzeo notes, stavio naočale, dohvatio grafitnu olovku i rekao:
– Živce ste izgubili.
– Da, živce – odgovorio mu je On smireno.
„Živce“, zapisao je Službenik.
– Za slučaj da ih netko nađe, potrebno je znati kakvi su to živci – rekao je. – Molim vas, opišite ih. – Jesu li to vaši živci – dodao je.
– Jesu, moji su – odgovorio mu je On. – Nisam ih do sada nikad izgubio. Nikad.
– To se događa – rekao je Službenik.
– Kakvi su to živci? – nastavio je i prevrnuo list notesa gledajući ga pozorno s visoko podignutom olovkom.
– To su vrlo tanki živci, kao paučina, osjetljivi, isprepleteni s nekoliko debljih, vrlo izdržljivih, gotovo oguglalih na sve, fleksibilni živci, nježni, kao na čembalu.
„Kao na čembalu“, zapisao je Službenik.
– Takvi teško pucaju – rekao je. – Oni deblji, međutim, često puknu, često – rekao je. – To je paradoks – dodao je.
– Da – rekao je on.
– Samo prividno – rekao je Službenik.
– Izgubio sam i jedne i druge – rekao je On, raširio ruke i odmah ih brzo spustio niz tijelo.
– To se događa – rekao je Službenik i kao da se nasmiješio. – Znate li gdje ste ih izgubili? – upitao ga je. – U kući ili vani? – dodao je.
– Ne znam – odgovorio mu je On.
– Na radnom mjestu? – upitao ga je Službenik.
– Ne znam, možda – odgovorio mu je On.
– Kod kuće?
– Možda. Ne znam. Znam samo da sam ih izgubio.
– Razumijem – rekao je Službenik. – Imate li kućnu pomoćnicu? dodao je.
– Nemam.
– Šteta.
– Kako to mislite? – upitao ga je On.
– Da je imate, ona bi vam ih našla – rekao je Službenik.
– Ne, ne, nisam ih izgubio u kući – rekao je On. – Izgubio sam kuću, ali to je druga stvar.
„Druga stvar“, zapisao je Službenik.
– A na radnom mjestu? – upitao ga je.
– Ne, ne, tu svi gube živce. Osim toga, da su ih i našli ne bi mi ih vratili. Bacili bi ih kroz prozor, na ulicu, bilo gdje. Zato sam i pomislio da ih je netko našao i donio ih k vama – rekao je On.
– Nadajmo se da hoće. Navratite za koji dan – dodao je Službenik, zaklopio notes, odložio ga na pult zajedno s olovkom, otvorio knjigu na mjestu označenom papirićem i nastavio čitati.
– Nadajmo se – rekao je On i pošao prema vratima.
– Čemu? – upitala ga je Plavuša ušavši u Ured.
– Što ste vi izgubili? – upitao ju je Službenik, sklopio knjigu i uzeo notes.
– Muža – odgovorila mu je Plavuša.
„Muža“, zapisao je Službenik.
– Jeste li ga našli? – upitao ju je On.
– Jesam, s drugom – rekla je Plavuša – ali nisam zato došla.
– Izgubila sam…
– Što? – upitao ju je On.
– Što? – upitao ju je Službenik i u notes zapisao „s drugom“.
– Izgubila sam sebe – rekla je Plavuša.
– To je najlakše izgubiti – rekao joj je On.
„Sebe“ zapisao je Službenik.
– Nije to tako strašno – rekla je Plavuša, slegnula ramenima i zatim nastavila: – Neki dan nazvala me prijateljica i sva uzbuđena rekla mi: „Izgubila sam nevinost.“
„Nevinost“, zapisao je Službenik.
– To se danas teško nalazi – rekao je On.
– To vi kažete – rekao je Službenik oštro, okrenuo se i oborio urnu s police. Bijeli prah prosuo se po pultu i podu. Plavuša je ovlažila kažiprst i umočila ga u nj. – Koka! – uzviknula je, sagnula glavu i počela ga šmrkati.
– To se događa – rekao je Službenik bezbrižno.
– Mislio sam da je to prah nekog pokojnika – rekao je On.
– Bit će – rekao je Službenik i notesom počeo vraćati prah u urnu i zatim je vratio na policu.
Plavuša je još jednom oblizala prst i rekla: – Javite mi ako me tko nađe. A i ja ću se potražiti – dodala je.
– Ja ću vam u tome pomoći – rekao je On i pošao za njom prema vratima.
– Jese li i vi izgubili sebe – upitala ga je.
– Nisam. Ja sam izgubio živce – rekao joj je.
– Savršeno – rekla je Plavuša i sudarila se s nekim plećatim čovjekom u skupom metalnocrnom odijelu.
– Majmune – rekla je Plavuša.
– Začepi – rekao je Plećati i pojurio prema pultu.
– Kako vam možemo pomoći? – rekao je Službenik i zapisao „majmune“.
– Makni se, seronjo – rekao mu je Plećati, preskočio pult, uzeo urnu i izjurio iz Ureda.
– Izgubit ću se neko vrijeme – rekao je Službenik, zaklopio notes, stavio ga na knjigu, izišao iz Ureda, zaključao vrata, spustio metalnu roletu, učvrstio je lokotom i izgubio se između prolaznika.
- Dobar dan. - Dobar dan. - Recite… - Izgubio sam priču. - Aha. Kako se zovete? - Paljetak, Luko Paljetak. - Dobro, zapisao sam. Ako je netko pronađe, javit ćemo vam. Doviđenja. - Doviđenja.