Barbara je učiteljica. Jedina na otoku, dakako. I ima restoran. I sobe. I sina koji joj pomaže. I terasu punu turista. Tu na Susku nema puno ljudi. A oni koji žive multifunkcionalni su. Rade na sve strane. Ništa čudno.
– Učiteljica sam 31 godinu, a sad u školi imam četiri učenika! Paola je prvi razred, Emanuel šesti, Julija sedmi, a Stefani osmi... – govori Barbara Bušić Ribarić (53) pa dodaje:
– Živjela sam ja i u Zagrebu, išla na Filozofski fakultet, studirala, stanovala u Savskoj... Ali, ovdje je moj život. Tu je divota.
Simpatična profesorica i kuharica vraća se u kuhinju, a nekoliko minuta kasnije kaže:
– U ova tri desetljeća prošlo je 60 učenika. Eto, nekad sam bila profesorica maloj Nadiji, a kasnije njezinoj djeci, Moniki, Karmen, Dominiku i sad malom Emanuelu.
Okreće se i vraća u kuhinju.
Tu se jede dobro. Domaće. Iz vrta su pomidori, paprika, krastavci, rikola, blitva, jedino – krumpira nema dovoljno u vrtu za sve gladne. Njega kupuju.
U restoranu ponovno srećemo i Marinu. Djevojku s tačkama, umjetnicu. Otok je toliko malen da se svi sretnu i nekoliko puta dnevno. I ona ovdje jede. Ali, bez tački. Ništa čudno, do restorana koji je u Gornjem Selu 102 stube.
Lignje sušačke, inćuni i pivo 0,5 – 180 kuna.
Kažu domaći da se baš tu jede najbolje na otoku. A i dobro se druži.
