Marko je mjesecima govorio o ronjenju. “Bio sam ovdje i ondje, uron je bio ovakav, onakav, vidio sam ovo, ono... morate probati...” Zašto ne?! Odluka je pala. Sve se nekako brzo dogovorilo. Doba godine u principu nije toliko važno. Može se ići u debelu jesen, samo što je tada mrvicu hladnije i mora se pripaziti da nije preoblačno da bi vidljivost bila dobra. Idemo na Krk, u Pineziće, kod Nikole Srkoča Srkija u njegov Ronilački centar Pine Diver. Na discovery (eng. otkriće). To je onaj prvi probni uron kada vas instruktor vodi do pet metara dubine da vidite kako izgleda pravo ronjenje na boce. Pa se kasnije odlučite je li to za vas ili nije, hoćete li kojim slučajem krenuti ozbiljnije i upisati tečaj.
Marko je tamo već domaći. Ekipa iskrcava opremu na plažu. Sve je bliži trenutak urona. Srki nam objašnjava što je što, kako funkcionira, što možemo očekivati. Svatko ima svoju kutiju s opremom. Tu je sve, od peraja, odijela, regulatora, maske... Idemo jedan po jedan. Javorka, Markova djevojka Matea i ja. No ne tim redoslijedom. Ja sam prvi. Marko, ronilac s položenim ispitima, i instruktor Srki bit će uz svakog od nas cijelo vrijeme.
Navlačim odijelo i ulazim u plićak. Evo, skupa s bocama stiže i kompenzator plovnosti koji se napuhuje da bi se regulirala visina. Zatežem opremu i navlačim peraje. Sve zasad ide O. K. Još jednom prolazimo znakove rukama jer u moru nema razgovora.
– Ovo je “O. K.”, ovo je “tako-tako”, ovo je “idemo gore”, ovo je “imam problem”... – Srki još jednom objašnjava.
Sve je spremno, krećemo. Ili ja mislim da krećemo. Čim smo se spustili na metar i pol, u ušima me “uhvatio” pritisak. Nisam ga morao “poravnati” trikom da začepiš nos i puhneš. Izlazimo. Pokušavamo opet. Opet isti problem. Srki ima strpljenja. Sada uspijevamo. Ronimo. Polako se spuštamo prema dnu. Gledam u ribe i morska stvorenja na način koji sam do sada imao prilike vidjeti samo u dokumentarcima i “lajkam” ono što vidim. Evo i periske, evo i zvijezda, tu su još neke ribice, plavetnilo, pa se i malo mulja s dna podiže. Jedini zvuk koji se čuje je zvuk zraka dok izlazi iz opreme. Ronimo oko malog grebena. Okrećem se u moru i vidim Marka. On roni malo dalje, zabavlja se i fotografira. Pokazujemo si znak za “O. K.” Nakon nekih pola sata smo izronili. Doduše, ja sam se torpedirao van jer sam djelić sekunde predugo držao gumb za upuhavanje zraka u kompenzator plovnosti. Ništa se nije dogodilo jer je dubina bila uistinu mala. Iduća je Matea. I ona ima početničke “bolesti”. Malo se muči na početku, također s izravnavanjem tlaka. Kasnije sve ide glatko. Onda nastupa Javorka. I ona ima manjih problema, ali ne s pritiskom, nego sa zrakom i regulatorom... Na kraju smo svi uspjeli odraditi prvi, discovery uron. Zasluženo smo popili pivo na plaži. Dojmovi su bili odlični, iako su neki od početnika imali problema sa začepljenim ušima još koji dan poslije. No ništa strašno.
Dok čistimo i spremamo opremu, Srki objašnjava još neke pojedinosti oko punjenja boca, pokazuje punionicu i s entuzijazmom govori o ronjenju.
– Nama dođe oko 30 ljudi po sezoni na discovery, da isprobaju ronjenje. Uglavnom se i vrate, ali rijetki su oni koji se odluče krenuti na tečaj. Osim Marka, on je odmah odlučio da ide na ozbiljnije ronjenje – objašnjava nam Srki, koji je ronilački centar preuzeo od svog pokojnog oca. Cijena za ovakav avanturistički izlet i nije paprena. Pedeset eura je uron po glavi, s time da se dobije kompletna oprema, kratka obuka i doživljaj pod morem koji traje od 30 do 45 minuta. Naravno, ovo nije jedni ronilački centar, ali mi smo se zbog odlične ekipe odlučili za njega.
– Idući put već ćete sami znati što je što, koji je dio opreme za što. I tada ne bi trebalo biti problema s uronom jer ćete onda biti spremni i znat ćete što vas čeka – ohrabruje na kraju priče Srki.
