Islamski propovjednik upozorava Francusku zbog burki

igla je danas rekao da mi zna bolnu točku hehe baš me zanima što je mislio misliš li da je išta mislio ili se samo tako blefirao ja mislim da nemam bolnu točku

eh, što si me zvao kad te nema opet ostala sam sama, kao što kaže josipalisac

morala sam i sama sebi dati plusić

tamara čekanje me strašno zamara

za pena sa velikim P http://www.youtube.com/watch?v=yM2sYbPZi1o&feature=related

ODLUKA Miroslav Antić Život je sve nešto iz početka. Juče i prekjuče sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede. Pa čemu onda razočaranja? Ako je jedna ljubav - ćorak, Odmah se drukčijeukčije i lepše sanja. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih očiju setiš i shvatis da letiš… divnije letiš. Ko je to video da dečak pati? Da kunja kmezav i da plače? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje, da voliš jače. Ne da se vadiš. Ne da se tešiš. Već da se istinski do neba smešiš. Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka. Sve nove ljubavi drukčije vrede. Živi se svaki put iz početka. Živi se da se nikad ne pada. Da budeš snažniji posle oluje. I da se u tvom srcu već sada Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

pih !

predivna

kaco to je dječja pjesmaa, i krasna je uostalom, tko je tebe pitao

GOVOR Miroslav Antić Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio potišten kada bih sve ovo što osećam, morao da ti objašnjavam hudim jezikom čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim. Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari, koje su mnogima tajna. “Najčvršćavršća vrata su ona koja su širom otvorena, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta. Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a možda niko neće ni pokušavati da ga otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti mislima. Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva. Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći. Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja, … postoji i ljubav ljubavi, sine moj. Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor među nama civilizacije protozoa, epohe virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena koža vode i večnosti. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili. Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

gdje sam ovo ja zabasao ?!? Poetski kruzok ?!?

Ljuljaj me nezno ljuljaj me fino, polako ljuljaj me fino, polako ljuljaj me nezno ljuljaj me nezno ti znas da je bolje tako ti znas da je bolje tako Ljuljaj me sasvim polako Ljuljaj me sasvim polako i zato ljuljajjuljaj me sasvim polako i zato ljuljaj me sasvim polako

Ja znam onu: cuperak kose, obicno nose, neko na nosu, neko na celu, al Ima jedan cuperak plavi - zamisli gdje, u mojoj glavi.....

http://www.youtube.com/watch?v=AMdTzw1tOwA&feature=related

Ako tražiš put u moju dušu odvedi me moru olujnom. Ondje ćeš vidjeti otkrit život moj kao razvaljen hram; moju mladost smokvama ograđenu visoravan. Moja bedra: drevnu tužaljku radi koje poganski bogovi kleče na koljenima. Pred morem, kao pred smrću,rću, nemam tajne. Zemlja i mjesec postaju moje tijelo. Ljubav presađuje moje misli u vrtove vječnosti.

no offense

plavo jezero ti je u glavi

sad si me zarazio sa azrom, svaka je prelijepa http://www.youtube.com/watch?v=tWAYWBOGvzw&feature=related

ne trazim pusu...

Ko zna (ah niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!) Možda je pao trak istine u me, A možda su sanje. Još bi nam mogla desiti se ljubav, Desiti - velim, Ali ja ne znam, da li da je želim, ili ne želim. U moru života, što vječito kipi, Što vječito hlapi, Stvaraju se opet, sastaju se opet Možda iste kapi - I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem, Jedna vječnost pusta, Mogla bi se opet u poljupcu naći Neka ista usta. Možda ćeš se jednom uveče pojavit Prekrasna u plavom, Ne sluteći, da si svoju svjetlost lila Mojom davnom javom, I ja, koji pišem srcem punim tebe Ove čudne rime, Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti, Niti tvoje ime! Pa ako i duša u tome trenutku Svoje uho napne, Sigurnim će glasom zaglušiti razum Sve, što slutnja šapne; Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom Poglédat ko stranci, Bez imalo svijesti, koliko nas vežu Neki stari lanci. No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće Ko sunce u krugu, I nosi nam opet ono, što je bilo; I radost, i tugu. I sinut će oči, naći će se ruke, A srca se dići - I slijepi za stope bivšega života Njima ćemo ići. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _