Draža Mihailović uskoro i službeno mrtav

Thekur.ulo, pobrkao si lončiće jer ja uopće ne uspoređujem četnike i ustaše, samo demantiram Duncanove besmislice da su pobijeni Hrvati i Bošnjaci bili odreda pripadnici nacističkoga ratnoga stroja. Potom sam naveo procjene partizanskih i četničkih povjesničara o broju nesretnika štoo su stradali od četničke kame, ne želeći licitirati o tomu tko ima pravo i je li pobijeno tisuću više ili manje ljudi. Stoga te molim da ne podmećeš!

@ D.Š. - Nemoj ni ti da podmećeš. Nisam kazao “svi odreda”! Kazao sam da su ne-Srbi (sem Slovenaca i Crnogoraca) listom služili kao dobrovoljci u Vermahtu! Jasno je da se to zapažanje odnosi na one koji su bili vojnono angažovani, a ne na ceo korpus (premda je taj korpus apsolutno nesumnjivo - uvelike simpatisao Nemce). Čije su divizije bile Princ Eugen, Handžar, Kama, Skenderbeg, Vražja itd?

@ D.Š. - Dimitrije Ljotić je predmet komunističkih laganja i ljaganja bio još i pre rata, kao oštri i beskompromisni kritičar boljševizma! Za vreme rata je imao samo jednu funkciju, bio je komesar za obnovu Smedereva, nakon armagedonske eksplozije slagalištaa municije i eksploziva u Tvrđavi. Milan Nedić je bio šef lokalne uprave na okupiranoj teritoriji, zadužen za ogrev, hranu, isplatu plata i penzija itd. stvari kojima se okupator nije hteo baktati, a bez kojih okupirani ne bi mogli živeti. Koristio je svoje fondove da finansira Mihailovićevu JVuO. Uprkos svim molbama, ucenama i pretnjama, nije dao nijednog vojnika u Vermaht, i najviše je doprineo tome da se Srbi danas mogu podičiti time – da su doslovno jedini evropski narod koji nije imao ni jednog vojnika u Hitlerovoj armiji. (Rusi su imali 0.8 miliona!) Kosta Pećanac, nekada heroj, tada je bio starac, folklorni lik, bez uticaja i značaja. Rat je proveo lečeći giht u Soko Banji. I nekoliko puta se slikao sa Nemcima. Pa ipak, i kao takav nanosio je štetu Srbiji, pa je Mihailović izdao nalog da bude likividiran kao kolaborant!

@ D.Š. - Svi jevrejski izvori, osim onih koje je organizovala Lea Bauman (Koen, Hoare i još par njih) govore o tome da Srbi nisu imali ništa sa istrebljenjem Jevreja, i da je sve bilo nedelo Nemaca. Srpski državni organi jesu vodili evidenciju Jevreja, ali po nalogu Nemaca, a sem toga – Jevreji su se listom dobrovoljno odazvali na poziv Nemaca da se registruju. Bilo je nekoliko bitangi koje su za novac izdavale Jevreje, ali takvih je bilo u svakoj okupiranoj državi. Pored toga što državni organi Srbije nisu aktivno učestvovali u progonu, ogroman broj Srba je pomagao beguncima rizikujući život. Jevreja je bilo i u štabu JVuO, bračni par Goldfan bili su lični lekari Mihailovića. U velikom broju slučajeva i SPC je izdavala lažne isprave beguncima.

U romanu "Balerina i rat" napisali ste da je Franz Böhme, šef austrijske vojne obavetajne službe, obavestio tadašnjeg predsednika Vlade Milana Nedića da će protiv Jevreja "preduzeti najoštrije mere" i da je dao Nediću mogućnost da se od toga ogradi. Pišete u jednoj digresiji da Nedić to nije učinio. Čak je napomenuo da on postupanje s Jevrejima smatra "prioritetnim zadatkom". Posle pada komunizma, u srpskoj javnosti se rehabilituju pojedine u komunizmu ozloglašene ličnosti. Kako gledate na to? Ivan Ivanji: To što pišem o Milanu Nediću nije digresija, nego istorijska činjenica. Najviše o pomenutoj temi našao sam u knjizi austrijskog istoričara Waltera Manoscheka o nedelima nemačke vojske u Srbiji (Walter Manoschek: "Serbien ist judenfrei", Oldenburg, 1993.).

Na primer, general Böhme je Nedića 27. septembra 1941. obavestio o "oštrim merama" koje će sprovesti i ponudio mu da privremeno da ostavku, a posle, depešom od 28. septembra, javio svojoj vrhovnoj komandi da je dobio njegovu podršku. Takođe je opunomoćenik nemačkog ministarstva inostranih poslova, Franz Benzler depešom od 10. oktobra te godine svog ministra Ribentropa obavestio o Nedićevom stavu. Nedić je samoga sebe nazivao "srpskim Petenom"! Nije mi poznato da ni najcrnja Francuska desnica pozitivno govori o njemu. Činjenica je da je Nedić, takmičeći se sa svojim kolegom, Pavelićem, u Hrvatskoj, uspeo da pre njega javi Berlinu da je "Srbija čista od Jevreja". Ako uprkos tim neospornim činjenicama neko Milana Nedića prikazuje drugačije, to je njegov, a ne moj problem. Ako je neko aktivno i sa odgovornog mesta podržavao masovno ubijanje Jevreja, Roma i "neposlušnih Srba", to nema veze sa "komunističkom erom".

Vidosav Stevanović Sedamdesetih godina pokušao sam bezuspešno da u „Prosveti“ objavim „Ajhman u Jerusalimu“ Hane Arent. A ona navodi koje su pokorene, osvojene ili satelitske države prihvatile nemački tajni plan o eksterminaciji Jevreja, koji je eufemistički nazvan konačnim rešenjem. Danskaa je odbila da isporuči svoje Jevreje, kruna se pridružila ostalim delovima društva, skupine nacista i pronacista ništa nisu mogle protiv većine. Bugarska – čiji car beše nemačko-austrijski plemić – učinila je isto, a i Pravoslavna crkva je ustala u zaštitu Jevreja. U Rumuniji su odredi „Gvozdene garde“ – Mirča Elijade bio je pisac programa te organizacije – izvršili pokolj Jevreja. Mađarska je oklevala, pri kraju rata priklonila se evropskoj praksi, kojoj je i Francuska dala petenovski doprinos. Grčka je isporučila svoje Jevreje...

Nedićeva Srbija i vlada nacionalnog spasa – protektorat, okupaciona zona, saveznik Rajha – je već krajem prve godine rata na našem tlu proglašena oslobođenom od Jevreja. Kolaborante su pohvalili strogi zavojevači, ljotićevski teoretičari raspravljali su o mestu koje će njihova Srbija imati u novom evropskom poretku. Preživelo je nekoliko procenata Jevreja: ako su se priključili partizanima ili se, zahvaljujući pojedinačnim slučajevima građanske hrabrosti, krili pod tuđim imenima. Ima nešto paradoksalno u našem kolektivnom pamćenju. Mitovi nisu problesci sećanja na svetle i junačke događaje iz prošlosti, već dimne zavese kojima se prikrivaju nedostojne stvari i nacionalna sramota. Zašećereni mit o ljubavi i tvrdoj vernosti prema Srbima Mojsijeve vere je od te vrste.

FILIP DAVID *A antisemitizam? Ovdje vlada mišljenje da u Srbiji nikada nije postojao antisemitizam. Tačno je da su Nemci u Srbiju doneli nacističke zakone, ali je isto tako tačno da je prikupljanje podataka o Jevrejima, hapšenja i deportacije vršila policijaja Dragog Jovanovića. Deo posla je obavljen pre Milana Nedića, ali su srpske okupacione vlasti i kasnije revnosno učestvovale u poduhvatu deportacije i eliminacije jevrejskog stanovništva. Već 1940. uveden je numerus clausus za jevrejske učenike i studente, a to znači da je samo određen broj jevrejskih đaka mogao da se upiše na fakultete. Tako nešto je postojalo u Nemačkoj. Zaboravlja se da je već krajem 1941, pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Srbije odaslato obaveštenje centrali Trećeg rajha u Berlin kako je već preko 90% srpskih Jevreja istrebljeno. Najveći procenat u Evopi! Moram još jednom da naglasim kako za to nije kriv srpski narod, nego Nedićeva kvinslinška vlada.

*Gdje je izvor antisemitizma u Srbiji? Verujem da koren antisemitizma leži u crkvi, nekim njenim dogmama i nekim organizacijama koje su joj bliske. U Glasniku srpske pravoslavne patrijaršije, zvaničnom glasilu Srpske pravoslavne crkve, u izveštaju iz 1937, kaže se da patrijarh Varnava, na kraju razgovora sa nemačkim predstavnicima u Beogradu, „daje izraze simpatija sa kojima prati borbu Firera i državnog kancelara protiv boljševičke svetske opasnosti”, nakon čega sledi citat: „Firer i veliki nemački narod zajedno vode borbu koja služi na korist celom čovečanstvu”. To su reči tadašnjeg srpskog patrijarha! Pogledajte: kada idem na neki razgovor ove vrste, sa sobom uvek nosim knjigu novoproglašenog sveca Nikolaja Velimirovića, Kroz tamnički prozor…

NSPM Zasluge i gresi Milana Nedića среда, 23 новембар 2011 16:32 Citalac Inace, Ljotic je bio SAVEZNIK ustasama, "SDK" je isao da brani brani granicu NDH prema Istri po padu Italije, a tokom borbi za oslobodjenje, ti kvislinzi su bezalizali - kod svog prijatelja Pavelica u Zagreb. Ovo su cinjenice

MILOSLAV SAMARDŽIĆ Uticaj obrazovnog sistema na širenje neonacizma ostavićemo za drugu priliku, a ovde ćemo se pozabaviti pitanjem: ko su bili ljotićevci? Naziv formacije potiče od Dimitrija Ljotića, osnivača i predsednika Jugoslovenskog narodnog pokreta "Zbor". Uoči rata, "Zbor" je bioio u vezi sa nemačkim nacistima, a zastupao je i ideje italijanskih fašista (ukidanje stranaka i obrazovanje parlamenta od predstavnika pojedinih staleža). Na izborima 1935. i 1938. godine Zbor osvaja svega po jedan posto, odnosno po oko 30.000 glasova, u celoj zemlji, tj. računajući i Hrvatsku, gde je imao izvestan broj pristalica. To je bilo nedovoljno za ulazak u parlament. Po okupaciji aprila 1941. godine, Nemci zabranjuju rad svim političkim strankama i pokretima, osim Zboru i Komunističkoj partiji Jugoslavije (koju će progoniti posle 22. juna). Već od leta 1941. Dimitrije Ljotić od političkog marginalca postaje jedna od najuticajnijih političkih ličnosti na nemačkoj okupacionoj zoni u Srbiji.

U poverljivom izveštaju od 7. marta 1943. godine, komandant nemačkih trupa u Srbiji, general Paul Bader, pisao je o ljotićevcima sledeće: "Pokret Zbor predstavlja jednu vrstu nacionalsocijalističke partije, koju je, kratko vreme po preuzimanju vlasti u Rajhu (od strane Hitleraa - prim aut), formirao izvesni Ljotić i vodi je do sada. Njena načela su: borba protiv slobodnih zidara, protiv Jevreja, protiv komunista, protiv zapadnjačkog kapitalizma... Svrha SDK je u iskorišćavanju (od strane Nemaca - prim. aut) onih snaga srpskog naroda koje u ideološkom smislu stoje najbliže nacionalsocijalizmu... Dobrovoljci su jedine srpske snage koje se mogu istovremeno angažovati i protiv komunista i Draže Mihailovića".

"Srpski dobrovoljački korpus" - to je bio zvaničan naziv ljotićevske paravojne formacije. Korpus je osnovan krajem 1941. godine. Leta 1943. imao je 3.200, a u jesen te godine 8.000 ljudi, što je bio maksimum. Ovo brojno stanje postignuto je nasilnim mobilizacijama, posle kojih su usledila masovna dezerterstva. Ljotiću je ostalo oko 4.000 ljudi, koji su, prema Hitlerovoj naredbi od 20. oktobra 1944. godine, poslati "za osiguranje granica Hrvatske u rejonu Istre". Kasnije su ljotićevci prebačeni u Sloveniju, odakle se delom povlače s Nemcima u Austriju, a delom s četnicima u Italiju. Po kapituaciji Nemačke, Englezi su ljotićevce iz Austrije isporučili komunistima, koji su ih streljali u Sloveniji. Ljotićevci, koji su kraj rata dočekali u Italiji, rasuli su se po emigraciji, ali im je prvo odredište bila Nemačka. Kao i svi drugi nemački vojnici - jer, ljotićevci su bili srpski dobrovoljci u nemačkoj vojsci - i ljotićevci su posle rata imali pravo na nemačke vojne penzije.

DUNCAN: Uprkos svim molbama, ucenama i pretnjama, nije dao nijednog vojnika u Vermaht, i najviše je doprineo tome da se Srbi danas mogu podičiti time – da su doslovno jedini evropski narod koji nije imao ni jednog vojnika u Hitlerovoj armiji. (Rusi su imali 0.8 miliona!) SAMARDŽIĆ: Kao i svi drugi nemački vojnici - jer, ljotićevci su bili srpski dobrovoljci u nemačkoj vojsci - i ljotićevci su posle rata imali pravo na nemačke vojne penzije.

Duncan: Tada su “ljotićevci” (oko 17 časova) otišli Nemcima sa lažnim spiskom svojih simpatizera i regruta, sastavljenim od imena uhapšenih koja su im dovikivali okupljeni članovi njihovih porodica. Tako su izvukli gotovo sve kragujevačke đake, više se nije moglo! Mada Vladimir Dedijer u prvom izdanju partizanskog Dnevnika navodi da su dobrovoljci spasli nekih 600 ljudi, tj. da su za toliko smanjili određen broj za streljanje, od 2300. SAMARDŽIĆ: Oni su zajedno s Nemcima hapsili građane za streljanje, a najpre su odveli sveštenike, Dražine organizatore u ovom delu Šumadije. Spasavanje o kome ljotićevci govore zapravo je bilo zamena podobnih za nepodobne. O spasavanju bi moglo biti govora da je smanjena propisana kvota za streljanje, što se nije desilo.

SAMARDŽIĆ: Zapravo, ljotićevci su povećali broj streljanih jer su prilikom hapšenja u selu Badnjevac bez razloga ubili dva civila, koja nisu uvršćena u kvotu od 2.300. Načelnik štaba Šumadijskih četničkih odreda, poručnik Dragan Sotirović, optužuje u svojim memoarima ljotićevce da su oni naterali Nemce da doslovno sprovedu odmazdu stotinu za jednoga, pa čak i da je prebace, imajući u vidu streljanja od 19. i 20. oktobra. U Kruševcu, Šapcu, Kraljevu i drugim gradovima, u kojima je u borbama protiv četnika poginulo više nemačkih vojnika nego na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac, ova odmazda nije doslovno sprovedena i tamo je streljano manje građana nego u Kragujevcu. A ljotićevci su se u vreme streljanja u jesen 1941. nalazili samo u Kragujevcu.

Još pitanja, Duncane?

@ DŠ - Tobom se mora pozabaviti Admin, jer ti, kao nekada Urar, zatrpavaš post kopirajući uštekane budalaštine iz partizanske propagande, i činiš nemogućom bilo kakvu ozbiljnu polemiku. Sad bih ja trebao da odgovorim na sve lagarije koje se nalazee u paskvili koju si koristio? Šta si mi od Jevreja citirao, dve notorne komunjare kakve su David i Ivanji? Što ne citiraš Almulija, pa i Lebla? I tolike druge! A Miloslav Samardžić je, od kada je ovo izjavio, prilično revidirao svoje stavove. zapravo se vratio svojim prvobitnim stavovima. Da sam polemičar tvoje fele, sad bih ti paste njegove panegirike „ljotićevcima“ pre nego što ga je pod svoje uzela „četnička“ emigracija. Uzgred, gde su to ti „ljotićevci“ ratovali za račun Nemaca? Nemoj samo da podmećeš vreme bežanja pred Crvenom armijom, jer se tada svako spasavao za sebe, i nije ratovao za drugog!

Duncane, intelektualac tvoga kova srozao se u zadnjemu komentaru. Ne želiš istini pogledati u oči, a usto me izjednačavaš s budalašima poput Urara. Ja sam namjerno stavljao Samardžićeve tekstove da mi ne bi prišivao partizanštinu, ali ti nisi odolio da da manjak argumenata nadoknadiš podmetanjima. Samardžić nije revidirao stavove o ljotićevcima, ja pratim njegove pisanije! Ako je Vidosav Stevanović komunjara, onda doista ne znam tko nije. No ti ne priznaješ ni Filipa Davida koji, izgleda, nema pojma što se događalo s njegovim narodom jer je živio na Marsu, a ne na Balkanu.