Zašto neki ljudi jednostavno nikada neće priznati kada su u krivu?

Sto se mene tice obaveznom priznam pogresku i ispricam se. Nije to stvar karaktera nego zrelosti i kucnog odgoja. Prije neki dan na poslu, jedna mala, ucenica na praxi, veli meni da sam nesto pogresno uradila, a ja je otkacim, i posaljem je da radi nesto, i nastavim raditi svoj posao. Ode mala ko metak bez rijeci, vidim je ja kako se uozbiljila i suti, nije joj pravo. Uzmen ja listu podataka da provjerim je li tocno to sto je mala rekla i stvarno je bilo tocno. I onda sam otisla kod nje, zagrila je i ipricala se. Mala se odusevila, odmah je skakutala okolo i jos bolje se posvetila poslu.

Znam jednog takvog, razlog je jednostavan. Psihopat je a sve je uzrokovano njegovom visinom , nešto poput Bujanca.

To se rješava u početku...Udariš joj dva-tri šamara...i poslije si uvijek u pravu.