Jedan do najzanimljivjih filmova na festivalu glazbenih filmova u Starigrad Paklenici koji se odvija od sinoć, bit će trodjelni dokuemntarac “Novo vreme” Igora Stoimenova koji kroz bendove tzv. novoga vala osamdesetih prikazuje stanje u pop kulturi i kulturi uopće. I, zanimljivo, ne izvlači beogradske bendove iz šireg konteksta onodobne jugoslavenske scene, premda će, očito, imati velikih problema s progurivanjem na hrvatsko tržište, ako je to bila namjera reginalne prizme projekta. Ne iz političkih razloga, naravno, nego iz čistog manjka zanimanja televizija, osobito komercijalnih, za išta što nije neko novo “čudo od tri dana”.
- Projekat ”Novo vreme” proistekao je iz dugogodišnjeg proučavanja estetike i fenomenologije popularne kulture prostora bivše Jugoslavije scenariste filma Zorana Panjkovica i mene – kaže Stoimenov. - S obzirom da je popularna kultura nerazdvojno povezana sa nastankom i razvojem medija masovne komunikacije (televizija, radio, film, časopisi...), koji su svoju ekspanziju započeli sredinom prošlog stoljeća, sasvim je logično baviti se njome u 20. stoljeću kroz prizmu jedinstvenog kulturološkog prostora koji je tada postojao, a koji se zvao ”jugoslavenska popularna kultura” – ma koliko ta sintagma danas bola oči. To se izmedju ostalog vidi kroz prizmu, fenomena kojim se bavimo u ovom projektu, a to je ”novi talas/val”. “Novi val” nikada ne bi postao to što jeste da nije bilo Siniše Škarice i Jugotona, “novi val” pak ne bi doživeo svoje najsvetlije trenutke da nije bilo beogradskog SKC-a i tako u nedogled... Politički i ideološki već ozbiljno razjedinjeni Ljubljana, Zagreb i Beograd kulturološki nikada nisu bili bliži kao tih godina. Muzika, film, televizija, primenjena umetnost, moda, fotografija... prelpeli su se tih godina u pokret kojem bi danas pozavideli mnogo ozbiljnije države i gradovi. Otuda ne čudi, da su recimo u Beogradu kada je ratno ludilo počelo da se zahuktava na prostoru bivše Jugoslavije, upravo novotalasni muzičari i reditelji napravili antiratni projekat “Mir brate mir”, koji je mojoj generaciji (tada sam imao 19 godina), zapravo bio jedina svetla tačka u nadolazećem ludilu.
Na festivalu će biti prikazana tri dijela koji uključuju „Prljavo kazalište“, „Električni orgazam“, „Idole“ i „Šarlo akrobatu“. Što je s ostalima?
- Triptih „Novo vreme“ zapravo su tri dijela nedovršenog projekta o vjerovatno najznačajnjiem periodu u istoriji popularne kulture ovih prostora - prelaz iz ušuškanih 70-ih u burne 80-e godine prošlog veka.
Svaka od polusatnih priča projekta bavi se jednim bendom i pratećim fenomenima. Na pr: u priči o Šarlu Akrobati, govorimo i o novotalasnim filmovima i tv emisijama, u priči o Prljavom kazalištu govorimo o političkim previranjima na prelazu iz 70-ih u 80-e...
U redateljskom pristupu vidi se poprilična ambicija da se film ne bavi samo nostalgijom, nego da i sam nameće određeni stil.
- Rediteljski, mislim da smo uspeli da stvorimo potpuno novi žanr, sa grafičkim rešenjima koja još uvek niko nije koristio na ovim prostorima. Svaka fotografija (a ima ih oko 300) je obradjena tako da izgleda kao motion picture, a sugovornici su tako brzo izmontirani da sve izgleda kao polusatni muzički spot.
Imate li posebnog junaka iz vremena novog vala?
- Rastao sam uz novi val, i scenu nastalu iz njega sredinom osamdesetih. Svaka od faza mog života bila je bliska usko povezana za konkretni bend novoga vala. U ovom trenutku mi nekako najviše odgovara dekadencija „Idola“, i neretko uhvatim sebe kako preslušavam “Odbranu i poslednje dane”.
Kakvo je zanimanje televizijskih postaja u regiji? Iz Hrvatske navodno još nemate nikakav odgovor.
- Ovaj triptih, kao dio velikog studijskog projekta fenomenologije popularne kulture, do sada je emitiran u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, dijelom u Sloveniji, Kini, Bugarskoj... Na žalost, još uvek nije u Hrvatskoj, iz meni još uvek nepoznatih razloga. Ljudi sa hrvatskih komercijalnih televizija imaju kopije kod sebe, i ja se nadam da će ljudi u Hrvatskoj s jeseni ove godine konačno moći pogledati nešto što dolazi iz Srbije a da to nisu narodne pevaljke, plaćene ubice, dileri... ili je to nešto što možda treba servirati hrvatskoj javnosti... da drugačije Srbije nema? Zbog svega toga mi je drago da postoji “butik” festival kao što je Paklenica, da se mi – autori nadjemo i vidimo kako ćemo ovaj naš prostor dekontaminirati od zlih uticaja koji nas napadaju svakodnevno sa različitih medija.
Jedan do najzanimljivjih filmova na festivalu glazbenih filmova u Starigrad Paklenici koji se odvija od sinoć, bit će trodjelni dokuemntarac “Novo vreme” Igora Stoimenova koji kroz bendove tzv. novoga vala osamdesetih prikazuje stanje u pop kulturi i kulturi uopće. I, zanimljivo, ne izvlači beogradske bendove iz šireg konteksta onodobne jugoslavenske scene, premda će, očito, imati velikih problema s progurivanjem na hrvatsko tržište, ako je to bila namjera reginalne prizme projekta. Ne iz političkih razloga, naravno, nego iz čistog manjka zanimanja televizija, osobito komercijalnih, za išta što nije neko novo “čudo od tri dana”.
- Projekat ”Novo vreme” proistekao je iz dugogodišnjeg proučavanja estetike i fenomenologije popularne kulture prostora bivše Jugoslavije scenariste filma Zorana Panjkovica i mene – kaže Stoimenov.
- S obzirom da je popularna kultura nerazdvojno povezana sa nastankom i razvojem medija masovne komunikacije (televizija, radio, film, časopisi...), koji su svoju ekspanziju započeli sredinom prošlog stoljeća, sasvim je logično baviti se njome u 20. stoljeću kroz prizmu jedinstvenog kulturološkog prostora koji je tada postojao, a koji se zvao ”jugoslavenska popularna kultura” – ma koliko ta sintagma danas bola oči. To se izmedju ostalog vidi kroz prizmu, fenomena kojim se bavimo u ovom projektu, a to je ”novi talas/val”. “Novi val” nikada ne bi postao to što jeste da nije bilo Siniše Škarice i Jugotona, “novi val” pak ne bi doživeo svoje najsvetlije trenutke da nije bilo beogradskog SKC-a i tako u nedogled... Politički i ideološki već ozbiljno razjedinjeni Ljubljana, Zagreb i Beograd kulturološki nikada nisu bili bliži kao tih godina. Muzika, film, televizija, primenjena umetnost, moda, fotografija... prelpeli su se tih godina u pokret kojem bi danas pozavideli mnogo ozbiljnije države i gradovi. Otuda ne čudi, da su recimo u Beogradu kada je ratno ludilo počelo da se zahuktava na prostoru bivše Jugoslavije, upravo novotalasni muzičari i reditelji napravili antiratni projekat “Mir brate mir”, koji je mojoj generaciji (tada sam imao 19 godina), zapravo bio jedina svetla tačka u nadolazećem ludilu.
Na festivalu će biti prikazana tri dijela koji uključuju „Prljavo kazalište“, „Električni orgazam“, „Idole“ i „Šarlo akrobatu“. Što je s ostalima?
- Triptih „Novo vreme“ zapravo su tri dijela nedovršenog projekta o vjerovatno najznačajnjiem periodu u istoriji popularne kulture ovih prostora - prelaz iz ušuškanih 70-ih u burne 80-e godine prošlog veka. Svaka od polusatnih priča projekta bavi se jednim bendom i pratećim fenomenima. Na pr: u priči o Šarlu Akrobati, govorimo i o novotalasnim filmovima i tv emisijama, u priči o Prljavom kazalištu govorimo o političkim previranjima na prelazu iz 70-ih u 80-e...
U redateljskom pristupu vidi se poprilična ambicija da se film ne bavi samo nostalgijom, nego da i sam nameće određeni stil.
- Rediteljski, mislim da smo uspeli da stvorimo potpuno novi žanr, sa grafičkim rešenjima koja još uvek niko nije koristio na ovim prostorima. Svaka fotografija (a ima ih oko 300) je obradjena tako da izgleda kao motion picture, a sugovornici su tako brzo izmontirani da sve izgleda kao polusatni muzički spot.
Imate li posebnog junaka iz vremena novog vala?
- Rastao sam uz novi val, i scenu nastalu iz njega sredinom osamdesetih. Svaka od faza mog života bila je bliska usko povezana za konkretni bend novoga vala. U ovom trenutku mi nekako najviše odgovara dekadencija „Idola“, i neretko uhvatim sebe kako preslušavam “Odbranu i poslednje dane”.
Kakvo je zanimanje televizijskih postaja u regiji? Iz Hrvatske navodno još nemate nikakav odgovor.
- Ovaj triptih, kao dio velikog studijskog projekta fenomenologije popularne kulture, do sada je emitiran u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, dijelom u Sloveniji, Kini, Bugarskoj... Na žalost, još uvek nije u Hrvatskoj, iz meni još uvek nepoznatih razloga. Ljudi sa hrvatskih komercijalnih televizija imaju kopije kod sebe, i ja se nadam da će ljudi u Hrvatskoj s jeseni ove godine konačno moći pogledati nešto što dolazi iz Srbije a da to nisu narodne pevaljke, plaćene ubice, dileri... ili je to nešto što možda treba servirati hrvatskoj javnosti... da drugačije Srbije nema? Zbog svega toga mi je drago da postoji “butik” festival kao što je Paklenica, da se mi – autori nadjemo i vidimo kako ćemo ovaj naš prostor dekontaminirati od zlih uticaja koji nas napadaju svakodnevno sa različitih medija.
Dodatak: ......, a da se mene pita na istočnoj granici bio bi zid poput onoga kojeg gradi Izrael prema Palestincima.....