Sve nas treba pohapsiti da 
ne iziđemo 
na birališta

Tako vam je to kad se na vrijeme ne pohapsi par mangupa – procijedio je Žnora odmah nakon povratka s mora.
– Kako si crn, jebate, kaj si se samo sunčao tamo? – razgledao ga je Gajba.
– Sunčanje je za pedere. Kad šljakaš, najbolje se crni – pokazao je bicepse.
– U ovoj se državi svi samo odmaraju. Na kalendarima tražimo kada su praznici, najradije bismo spojili sve one dane između Nove godine i Božića u toj godini – kimao je ljutit.

– Pa pravoslavci su spojili. Njima Božić logično ide poslije Nove godine – Gajba se lukavo smijuljio.
– Nego koga bi ti ono hapsio? – podsjetio sam Žnoru.
– Najprije vas dvojicu domaćih izdajica, a onda redom, sve koji zaslužuju.
– Kaj bi državu ostavio obezglavljenom? – sad ja nisam izdržao.
– A neke bi, bogami, morao i iskapati – Gajba se nadovezao i kimao glavom. Žnoru ovaj put nismo smeli.

– Najprije bih pohapsio sve one koji prijete štrajkovima dok zemlja tone. Onda bih pohapsio sve one boljševike kaj leže po ulici! Ležali bi oni meni, ali u samici. Onda bih mrknuo kompletan Dinamo, možda bez Mamića, zbog one veleizdaje u Kopru... – zanio se u nabrajanju.

– Ček, ček, zakaj bez Mamića? – malo me lecnula amnestija.
– Pa kaj Maminjo ima s Dinamom? – Žnora se pravio blesav.
– Zajednički račun? – upitao je Gajba.

– Tko god nešto radi, u ovoj državi smeta. Pogotovo još ako je uspješan i ako ima, e onda ga treba raščetveriti. Kaj, najbolje bi bilo da smo svi u javnim kuhinjama.

– Bojim se da smo svi u ovoj državi već odavno u tajnim kuhinjama. Nego, Žnora, znaš koga si citirao na početku? Ne. E, to ti je rekao tvoj omiljeni povijesni lik.

– Tuđman – Gajba je uletio nepromišljeno.
- Kakav Tuđman! Tito – prisjetio sam se što je jedan od doživotnih predsjednika rekao davne 1968. o dijagnozi studentskih nemira. Žnora se zamislio.

– Taj tip stvarno nikako da umre. Već trideset godina nas drži u neizvjesnosti da će došepati odnekuda. Uostalom, kaj se ja čudim, pa bar je on znao koga treba hapsiti, a koga... – Žnora je napravio kažiprstom rez po vratu.

– E, a znate kaj ću prvo napravit sad kad budemo s osobnom mogli putovati u Nedođiju? Otići ću u kuću cvijeća – Gajba je uletio.
– Žnora, kaj ćeš ti prvo ići vidjeti u komšiluku? – lupio sam ga po ramenu.

– Zabole me za to, ali kad bih već morao, onda bih išao vidjeti spomenik neznanom junaku – sad se i Žnora nasmijao.

–  A znate zakaj? Pa svatko tko živi u toj jebarnici, mora biti neznani junak – mislio je da pobjeđuje.
– Kaj nema svatko ono kaj zaslužuje? – namamio sam ga.
– U pravu si, ajde da se i s tobom mogu jednom složiti – sad je Žnora mene lupio po ramenu.

- Ali što mi u ovoj našoj jebarnici zaslužujemo?! Da nas se stvarno počne hapsiti i tako onemogući da izađemo na sljedeće izbore. Jer, provjereno, Hrvate se samo tako može spriječiti da ne dokazuju kako je politika kurva. Kaj ti misliš, Gajba, kaj Hrvati zaslužuju? - pitao sam.

- Ma mi ti ne zaslužujemo ništa.