Nešto sasvim osobno

Danas ne počinjem događajima iz svita već događajima o meni.
Kad je Freuda zabolilo grlo on je operira jaja. Ja počela pisat kolumnu u  Večernjem listu, a o meni krenuli traktati u najpoznatijem dalmatinskom dnevnom listu. Kažu, najgori si prorok u svom selu. E sad, ne bi se ja ni obazirala na to da već po stoti put ne čitam dezinformacije na koje sam se godinama oglušivala, o takozvanoj vili koja se veže za moje ime. Pitaju me ljudi: “Kako ti živiš u vili a progovaraš o socijalnim problemima?” Moj konačni odgovor glasi: Vila nije moja, živim u stanu na korištenje od 50 kvadrata, a ako postanem sponzoruša, saznat ćete po tome šta me više nećete ni vidit ni čut. Razumin ja i te ljude šta pišu o meni, pišen i ja o drugima. Samo oni, brate, uvik isto. Vjerojatno zato šta je lakše pisat o bezopasnim koji nemaju ništa nego o opasnima koji posjeduju svašta.
Drugi dan u istim novinama osvanila je informacija da imam svoje kazalište. Nemam, ali HNK ima mene.

Treći dan kako sam nepristojno digla prekrižene noge na stolicu tog istog teatra i da svojim primjerom sugeriram odgoj omladine.
Sad mi je jasno, vrime je da raširim noge jer je naša omladina u ovakvom svitu bombardirana sa svih strana upravo takvim prizorima.

Još malo o meni
Ovaj tjedan je u Zagrebu održana premijera moje monodrame “Šta svaka žena triba znat o onin stvarima” i jedna druga monodrama koja nije moja, ali je potekla od mene. Naime, jednom davno na brdovitom Balkanu diplomirala sam s monodramom “Čekajući Übermenscha” koju je prema mojoj ideji napisala Dubravka Knežević. Glavni lik bio je Eva Kopf, glazba, tekst – Kurt Weil, Bertolt Brecht, glumica – ja. Prošlo je dvadeset godina. “Čekajući Übermenscha” pretvorilo se u “u010Cekajući svog čovika”, Eva Kopf u Maru Tončinu, Kurt Weil u Zrinka Tutića ili nekog drugog kompozitora, a ja u Severinu. Mogla bi zapivat onu: Vidi što su mi uradili od teksta mama. Bože u šta mi se diplomski pritvorija. Mora se priznat velike su promjene u svitu nastupile.  

A sad iz svita
Ante Đapić baš zajogunija da oće u Izrael. Ne znam šta ga je uvatilo. Oće baš za dišpet pokazat svitu kako je prominija ideologiju. Promjene su, moram priznat, vidne. Prvi put obuka je bilu košulju s kravatom na tamne pruge. Ne može se baš odma odreć crne boje. Polako. I slika se s gradonačelnikom grada Loda s bilom kapicom na glavi. Da ne znam o čemu je rič, mislila bi da se zaposlija u slastičarni.Đapić eto iz crne boje uskočija u bilu, a savjetnik mu Mate Granić iz bijelo-crvenih šahovskih polja u crno-bila. Nema više kod nas livo – desno. Sve ista pizdarija. Pa sad ti narode biraj.

Iz zemlje
Kaže Sanader da su povećali proračun i da će dogodine bit veća izdvajanja za prosvjetu, branitelje, rodilje. Ja se mislila, baš super, dok nisam malo razmislila dublje i zaključila da je Sanader zapravo moderni Robin Hood. Samo šta je Robin uzima od bogatih i dava siromašnima, a ovi naši iz vlade ilitiga Sherwoodske šume uzimaju nama i daju nama. Npr. mi uplaćujemo dodatne dadžbine u zdravstvo, onda oni to dogodine daju npr. u prosvjetu, a da šta proizvedu, to nikako. A čula sam da se priprema zakon kakav je već na snazi u Velikoj Britaniji – da oduzmu onima koji su kriminalom stekli imovinu i daju siromašnima. Ali, ako to dođe kod nas na snagu, neće više bit siromašnih.      

Iz kokošinjca
Šeks uveo u sabor uređaje za navigacijsko ometanje mobitela. Otkad više nije u điru zakon od 0,0 promila, svašta čoviku pada na pamet. Jadan kakve učenike u razredu ima. Neće da ga slušaju, nego priko sata igraju igrice, čitaju novine, izlaze pišat i telefoniraju. Kako ćemo ih mi gledat kad oni ne mogu sami sebe. Kaže jedna ministrica da nije u redu šta im je napravio jer da ih sad  građani ne mogu dobit. Pričaju doma sa ženom o sarmama ili s ljubavnicama, a ka ono slušaju građane. Aj baš ih probajte nazvat. Ako kojeg dobijete na telefon častim vas čim oćete. Kad su oni slušali probleme građana. I sad ako se njih ne može uvjerit da isključe mobitel priko sjednice, kako će oni nas uvjerit u bilo šta. Vrime je da ovi đaci izađu iz klupa pa nek telefoniraju vani kolko oće.