Jugoslavija se obnavlja. Dobro je. Bit će opet rata...

Glava me zamolio da odem s njime na more po staru. Veli, ne da mu se samom, sjetio se mene, ionako nemam kaj raditi, pa da zajedno ubijemo dan.

- Kaj ljetuješ sa starom? – pitao sam ga dok smo kretali. Pogledao me gotovo uvrijeđeno.

– Taman posla, pa nisam papak. Sa starom na more – iščuđavao se, ali je imao potrebu objasniti da stara ljetuje s prijateljicom na Krku, i tako već godinama.

– Pa kaj bi ti falilo. Mama, prijateljica, ti... Mama ti kuha, pazi da ne pocrveniš na suncu, idete navečer na sladoled, s prijateljicom ti se dogodi ljetna romansa, i ti si, brate, miran. To ti je savršeno ljeto bez imalo napora – htio sam zvučati sasvim ozbiljno. Glava me gledao šokiran.

– Stara i frendica imaju preko 70. Ti si bolestan, a još bi bolesniji bio onaj tko bi to i napravio – imao je pravo i tu nije ostalo prostora za polemiku, premda nije baš sve ni u godinama. Dalo bi se tu... Onda smo šutjeli. Gledali smo kako nam Hrvatska bježi pred očima. Automobili su nas ravnomjerno pretjecali. Glava se nije žurio, dal zbog presretača, dal zbog toga da se sa starom ne sretne prerano.

– Kužiš ti to – rekao je iznenada – kako se to sve potiho vraća – rekao je gledajući ukočeno cestu. Pogledao sam ga upitno. – Si vidio! – viknuo je. – Evo ga još! – upirao je prstom u automobil kojem smo se približavali. I dalje nisam shvaćao. – Novosadska registracija – dešifrirao je. – A već su bile beogradska, niška, subotička, onda jedan makedonski kamion, pa bosanske brojke i slova – nabrajao je.

– Da ti ne voziš po Autoputu bratstva i jedinstva? Pa pusti ljude neka putuju, šta ima veze. Osim toga, Subotica ti je zapravo naša – tješio sam ga.

– Ništa ja ne velim, samo gledam – kao da se opravdavao. - Ajmo onda napraviti selektivni turizam ili neka Srbi putuju ilegalno, da nas ne izazivaju registracijama. Kapital najnormalnije prelazi granice, Todorić kupuje po Srbiji, Tedeschi po Sloveniji, sportovi polako jedan za drugim ulaze u takozvane regionalne lige, političari se grle i žvale malo kod jednih, malo kod drugih, čak i vojske počinju suradnju, a jedini problem kojim bi se trebale raščišćavati sve nacionalne frustracije nastaje kad neki jadnik na minimalcu i u 20 godina starom Yugu obitelj želi odvesti na more. Sve je nakaradno. – I što ti to govori? – pitao sam Glavu iz čiste dosade.

– Pa kako se stvari odvijaju, Juga se obnavlja. Još malo pa ćemo iz regionalnih liga sastavljati i reprezentaciju. Ej, zamisli, reprezentacija Jugosfere u košarci – kao da mi je čitao misli.

– Medalja zajamčena. Ali ne bi to bila jedina korist, mislim od jugosfere.

– Misliš? A kaj još? – okrenuo se. – Pa na kraju bilo bi i rata – bubnuo sam, a Glava je pitao kakva korist može biti od rata.

– Nema sumnjivih registracija, jer nitko nikuda ne putuje. Osim ako te pozovu.

– Misliš prijatelji i rodbina? – pitao je Glava.

- Ne, mislim na poziv za mobilizaciju.