Kasniš. Tri minute su do polaska! – reče vozač Milan kondukteru Janku prijekorno.
– Opet neka mačka, je li?
– Oprosti. Zadržao sam se zbog ove vrećice – reče Janku i pokaže kolegi tamnoplavu papirnatu vrećicu.
– I zaradio sto kuna!
– O čemu ti to govoriš?
– Neki čovjek me zamolio da ovu vrećicu predam gospodinu Ivanu Bujasu u gradu Rabu. Za to mi je platio sto kuna. Super, zar ne?
– Kako za koga. Tebi platio, a ja radim tvoj posao. Petorici pregledao karte, trojici spremio prtljagu u bunker i to naplatio.
– Dobro. Za to ćeš dobiti kavu s mlijekom u Rabu. I vodu! – reče Janko i tresne Milana po ramenu.
– Ja bih ti platio pravo piće, ali ti voziš ljude ...
– I tebe. I tebe – reče Milan, tobože, ironično.
– Upadaj. Krećemo. Ne smije se kasniti.
– “Mi ne kasnimo!” Naša reklama. Samo reklama.
– Ne, mi NE kasnimo!
Bilo je pola devet ujutro. Nastavili su vožnju na sezonskoj liniji za Rab. Kao i sada, u polasku u Varaždinu također su bili krenuli točno po voznom redu, u 6.45. Tamo se ukrcalo petero putnika, koji su ubrzo pozaspali. Do Zagreba vozač i kondukter su uglavnom šutjeli. Tu i tamo prozborili bi koju tek toliko da ostanu budni. Odostraga, postariji muškarac je glasno hrkao. Mlađa putnica je nešto nerazgovijetno mrmljala u snu. U Zagrebu se ukrcalo još petero putnika. Milan i Janko bili su zadovoljni brojem putnika. Još ako i u Karlovcu bude slično, bit će više nego dobro. Njihova sezonska linija će opstati, oni će se i dogodine tri mjeseca svakodnevno kupati u moru. K tome, tu i tamo će nekome nešto prevesti na Rab, zaraditi koju kunu. Kao ovaj puta.
– Što ti je rekao taj čovjek? – upita Milan Janka.
– Samo me zamolio da predam plavu vrećicu gospodinu Ivanu Bujasu u Rabu, Trg svetog Kristofora sto osam. Rekao je da će taj Bujas sve razumjeti kad pročita pismo. Ja ga pitam je li trebam nešto preuzeti od Bujasa, on kaže ništa, dobro. On dao sto kuna, ja preuzeo vrećicu – gotovo. Samo mi je rekao da od autobusne do trga treba pet minuta hoda. Možda sedam.
– Nisi ga ništa više pitao?
– Što da ga pitam? Da se predomisli? Garantiram ti da unutra nije bomba – reče Janko i dohvati plavu vrećicu. Unutra je bilo nešto valjkastog oblika zamotano u sjajni ljubičasti papir. Na to je bila zalijepljena bijela kuverta. – Hoćeš da otvorim pismo? Možda je dugo pa bi nam skratilo vrijeme dok čitam.
– Ne, to se ne smije.
– Da, i da znaš da je izgledao jako, jako normalno. Crna košulja, plave traperice, ošišan, obrijan.
– A cipele?
– Cipele je imao na nogama. Broj između četrdeset jedan i četrdeset šest, sedam.
– Tko bi rekao– reče Milan kimajući glavom.
Karlovac ih je razočarao. Samo jedan putnik bez prtljage ukrcao se u njihov autobus. Slijedilo je uobičajeno rješavanje križaljki, zajednički način borbe protiv sporog tijeka vremena.
– Grad u Francuskoj na R – pročita Janko.
– Što bi to netko mogao slati u ljubičastom papiru, u plavoj poklon-vrećici, valjkasta oblika ...
– Teško kilu, kilu i pol – doda Janko. – S popratnim pismom. Dnevnom sezonskom autobusnom linijom. Čudno ko voda.
– Zašto voda?
– Jer je i tekuća, i kruta i plinovita.
– To je normalno.
– Onda je i ova vrećica normalna. I oblik stvari, boja papira, boja i vrsta vrećice. I kuverta izgleda normalno. Jedino da nije hladnjak s embrijima izvanzemaljaca ...
– Odjebi! Daj radije križaljku.
Kako su se približavali obali, Milan je vozio sve polaganije. Bio je siguran da će stići na odredište u 13.15, onako kako to prema redu vožnje mora biti. U Rab su zaista stigli točno na minutu. Kad su putnike iskrcali na autobusnoj stanici, parkirali su autobus blizu rive, gdje su do četiri i četrdeset popodne trebali čekati povratak u Varaždin. Tu su prvo pojeli pola onoga što su im supruge pripremile za put. Jeli su polako i bez žurbe. Imali su nekoliko sati pred sobom, dovoljno i za još jedan obrok i za barem dva ulaska u more. Kad su se najeli, zaključali su autobus i krenuli na kavu. Janko je htio izvršiti obećanje koje je dao kolegi. Dok su hodali prema terasi kafića, on je nehajno mahao plavom vrećicom i fićukao. Milana je još uvijek mučio sadržaj vrećice. Od svega što mu je padalo na pamet – rođendanski poklon, zaboravljena stvar, rezervni dio, izgubljena oklada, plaća u naturi – ništa mu se nije činilo dovoljno vjerojatnim.
Nakon što su popili kavu, Milan je ostao na terasi čitati «24 sata». Janko se uputio na Trg svetog Kristofora. Htio je što prije odraditi preuzetu obvezu. Broj sto osam pronašao je bez problema. Stigao je za pet minuta. Tri puta je pozvonio prije nego se starac s debelim naočalama pojavio na vratima. Janko mu je ljubazno objasnio o čemu se radi. Nepovjerljivi starac je preuzeo vrećicu i rekao mu da pričeka. Drhtavom rukom otvorio je pismo. Nije prošla ni minuta kad je starac, promrmljavši nešto, vratio Janku pismo i vrećicu. Govoreći sebi u bradu, on se vratio u kuću. Zbunjen, Janko je pošao natrag.
– Što? Nisi predao vrećicu? – upita ga Milan čim se pojavio na terasi.
– Bujas je neće – reče Janko i sjedne.
– I, što sad?
– Da vidimo što piše u pismu.
– Nepristojno je čitati tuđa pisma.
– Ovo je otvoreno. Što drugo da radim – reče Janko i izvadi otvoreno pismo iz vrećice. Dok je čitao, češkao se po glavi.
– No, što piše?
– E, jebi ga.
Što piše, čovječe? – reče Milan glasno. – Što piše?
– Trebao sam predati urnu žene njenom ocu. Poslao mu je zet. Pokojnica je željela da je se pokopa u rodnom gradu.
– Zašto je otac nije htio?
– Ne znam. Ništa nije rekao.
– Gad. Kako može biti takav!
– Možda ga je kći jako uvrijedila. Ostala u drugom stanju, prekinula studij, pobjegla s propalicom, nije pitala za roditelje, nije im pisala. Možda nije došla na majčin sprovod.
– Svejedno. Morao je preuzeti urnu. Kći mu je.
Obojica su se zagledali u more. Zapalili su cigarete. Dugo su šutjeli.
– Što ćemo sad? – upita Milan.
– Ne znam.
– Najgore što si dobio novac.
– Najgore je što je urna ostala kod mene.
– Ako je s Raba, najbolje da ovdje ostane – reče Milan nakon dulje šutnje. – Svoje k svome.
– Kako to misliš? Da je odnesemo na groblje? Da je ostavimo ovdje? U parku? Ili u kanti za smeće?
– Ne, nego da pepeo bacimo u more.
– Ja to ne mogu! – reče Janko odlučno. – Ne mogu i neću. Što će nam ljudi reći? Vidjet će o čemu se radi.
– Otići ćemo gdje nema nikoga.
– Polako su pušili. Janko si je naručio rakiju.
– A možeš moliti?
– Mogu.
– Dobro. Ti ćeš moliti, a ja ću rasipati pepeo. Polako, taman za jedan Očenaš.
– Može.
Milan si je naručio bezalkoholno pivo. Obojica su zapalila novu cigaretu.
– Da krenemo? – upita Milan kolegu nakon deset minuta.
– Čekaj. Još malo.
