Postoji i danas, tamo podno Marjana, jedna lipa, slipa, splitska ulica. Ne znam baš zašto ulicu koja ne vodi nigdi zovu slipa, a ne recimo gluva, ili glupa, ali znan sigurno da je lipa baš zato jer je slipa. U nju ulaze samo oni koji dolaze doma.
U toj san ulici proveja svoje ditinjstvo. Završavala je jednim zidićem koji je bija veći od mene, sad, fala Bogu, više nije i koji je sa onim bilin kornižen od trotoara činija pravi kut.
U stvari, provea san svoje ditinjstvo u tome kantunu. A oni drugi, oni izabrani, oni su igrali na male branke i moj in je kantun bija korner. Ja nikad nisan bija izabran. Rekli bi mi da san višak, da nas je neparan broj i dok nisan krenija u školu, mislija san da su svi brojevi neparni. Ali i danas, kad san već odavna shvatija zajeb, često mi se čini da u životu ima više neparnih nego parnih brojeva. Sidija bi ja u tome kantunu i prston pisa u prašini prve riči, glumeći da me nije briga, tražija one koje sa oba kraja zvuče isto: neven, pokop, kisik, reper, topot, zalaz... melem, rever, kapak...
Učinija je taj kantun od mene čovika koji zna šta znači bit neizabran. I kad smo se odselili odatle bilo mi je puno teško jer mi se činilo da nisan otiša cili, da je u tome kantunu osta najvažniji dio mene. Ostala je u tome stanu moja mater i ja svaki petak iden kod nje na ručak. Sam. Bez žene i dice. Biće zato jer ih neman. I jedan petak, ugleda san još izdaleka, jedno dite sidi tu – na mome mistu, u mome kantunu.
O, Gospe moja, kako nas neke obične stvari vrate nazad u crnu rupu. Izaša san iz auta i sija do njega. Ne previše blizu da ne ustukne. Pogleda me je na tren, bez kontakta s mojin očima i spustija pogled nazad u prašinu. Možda se i pripa, jer kad san sija na korniž trotoara, brada mi je bila između dva kolina i mogu mislit kako san izgleda. A samo to nisan tija – da se pripadne i uteče. Sidija san i muča. Ka da je to najnormalnije da takvi, u veštitu, sidin tu. Ja njemu očito nisan bija važan koliko on meni, pa san se okuražija i, gledajući utakmicu maloga baluna tu isprid nas, pita:
- A zašto ti ne igraš?
- Zato jer san bolji od svih njih - reka je i uboja svoje oči u moje. Ja san prvi ponika pogledom.
- Pa kad si najbolji, kako te onda ne biraju prvoga?I sad me je sram zbog tih riči.
- Zato jer onda ne bi bilo pošteno. Izbace me prije biranja.O, Bože moj, je li pametniji ili ranjeniji nego šta san bija ja? Tek onda san se usudija dobro ga pogledat jer san zna – ovi neće uteć. A bija san i kurjožast po čemu to Bog bira neizabrane. Dva crna oka, toliko crna da se zjenice nisu razlikovale od šarenica – i ništa drugo nisan vidija.
- Sidiš na mome mistu - reka san.
- Tu san ja sidija kad san bija dite. Da san reka da san doša s Marsa, manje bi se iznenadija. Znan to, svi koji side u kantunu misle da su jedini. Tako me i pogleda. Svisoka. Ka čovika koji loše laže. Malo se i nasmija. Bar mislin da je.Bez ikakve veze sa svin do tada izgovorenin, reka san:
- Ja ti puno volin riči koje sa oba kraja zvuče isto.Muča je (a šta i možeš na to reć). Već je steka mišljenje o meni.Upra san prston u prašinu na podu i napisa – POKOP.
Gleda je u ta slova nezainteresiran. Ali to se samo meni tako činilo. Kažiprston je izbrisa K i napisa T. POTOP. Ma, judi moji, bija san u životu i u društvu nobelovaca, al’ nikad se nisan čutija tako mižeran. Oni šta su igrali na balun upravo su dali ili primili gol i galama mu je odnila oči u drugu stranu.
Ko zna za koga je navija. Al’ to je potrajalo samo tren i spustija je pogled tamo di san ja upravo napisa RADAR. Nogon je sve izbrisa.
- Igra ti je glupa!
Slažen se. Kako se usta na noge, vidija san da sigurno ima više od deset i manje od dvadeset godina.
- I to šta mi želiš bit prijatelj je glupo. Slažen se.Sad mi se već činilo da ima između dvadeset i trideset. Bija je na nogama, duplo veći od mene, jer su meni uši još dodirivale kolina. Sigurno san izgleda onako kako san se i osjeća – glupo do neba. Opet je pa gol, ali on se više nije okrića. Gleda me je fišo u oči. Bija je idan.Ima sigurno između trideset i četrdeset.
Ma, šta govorin, stariji je od mene.
- Napisat ću ti ja rič koja sa obe strane znači isto - reka je tiho da san ga jedva čuja... i opasno... i idno... i nesritno.I onda je svojin malin prston, s nokton izgriženin do krvi, napisa – AMEN.
Lijepo opisan fragment sjećanja na djetinstvo u dijalektu, ali nedostaje fabula, radnja, nešto interesantno što će povući čitatelja da potraži još autoričinih priča. Definitivno premalo za neko priznanje, o nagradi da i ne govorim.